Atomino

Published on 11/15,2009

Kad sam bio dijete pročitao sam tu knjigu..”Atomino” se zvala..dječja knjižica,da..sf tipa..bilo je to jedno stvorenje,nastalo u laboratoriji nekog ludog fizičara..stvorenje je bilo nalik dječaku,ali je u stvari bilo neki ogroman atom..i onda su se svi počeli utrkivati da ga ugrabe,vojska pogotovo,jer su kapaciteti tako ogromnog atoma bili nevjerovatni..dakle,Atomino je mogao da hoda,govori,čak i jede..i tako,nekako je on nabasao na jednu porodicu,tačnije na još jednog (ovaj put dobrog,mada takodje ludog) naučnika i njegovu ćerku..priča je dalje standardna-Atomino je curicu doživljavao kao sestricu,a i ona njega kao brata..stvari su išle dobro,a onda je,zna se,došla književna peripetija..sve se,naravno,dobro završilo (tako mi nedostaju dječje knjige),ali jedan detalj mi se urezao u pamćenje..djevojčica (na “s” se nekako zvala,zaboravio sam ime) je jednom u srdžbi (bila je veoma kapriciozna) Atominu rekla da je on samo atom,stvar,da nema srce..Atomina je to zaboljelo..rekla mu je još mnogo stvari koje on nije shvatao..i on je onda zaista pomislio da je drugačiji od svih drugih, da je nastao slučajno sasvim, te da kao takva nezgoda u stvari nikome i nije potreban,da nema svrhu, da je, eto, višak na zemlji…Atomino nije shvatao šta je to loše učinio, i što je više razmišljao o tome kapirao je da je loše upravo to što ne kapira,jer je nesposoban da ukapira, i onda se zastidio tog svog nedostatka, grijeha zapravo…Atomino je ipak bio mali i nije razumjevao eshatologiju, te nije zapitao Boga,ni vraga zašto su ga tako opako zeznuli, čemu to šegačenje sa njim, jer im on ništa nije skrivio..da je tako mislio,možda bi iskoristio svoj nevjerovatni nuklearni kapacitet i jednom za svagda svršio i sa Zemljom,i sa Vaseljenom, i sa ovom dvojicom zezatora..ne,Atomino je samo znao da on smeta,i da mu je svrha u stvari da ne smeta više,da se ukloni..i pribavio je sebi jednu raketu,i zaputio se ravno ka suncu..znao je da će gore sagoriti (u knjizi nije rečeno da će tako nastupiti univerzalna kataklizma, već samo da će on iščeznuti bez bilo kakvih neugodnih poslijedica po bilo koga drugog), i poprilično smjerno je pristupio tom poduhvatu..
Elem,negdje baš pred samim suncem,neki aparat u raketi (nekakav ultrazvuk,šta li, i ko zna otkud tu) pokazao je zabezeknutom Atominu koji je vidio njegov monitor slučajno da…da Atomino ima srce..jer,dok je razmišljao o onoj djevojčici na “s”, Atomino je bio toliko tužan, i toliko mu je gorko bilo da…da mu je njegovo malo atomsko srce..pocrvenilo..

Da li je dječiji pisac htio da poruči i nešto većim i olinjalijim dječacima da bol,onaj najteži i najgorči,znači da makar još uvijek imaju srce..ne znam,iskreno,i ne zanima me posebno..znam samo da mi tako nedostaju dječije knjige..


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=76332

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Atomino