Milko Grmuša

 Evo,ja stvarno ne znam šta je više sa ovim ljudima...stalno neke svadje, trvenja, razmimoilaženja, konflikti..niko ni sa kim ne može..anksioznost možeš da sječeš nožem koliko je u vazduhu ima..nezadovoljstvo neko opštenarodno čovječe..depresija, tuga, zatvorenost..svako ima neku najveću muku na svijetu..pa se njome diči i njeguje je..dab` poseban bio,jel da..pa kad ga/je pitate šta je, a on/a zauzme prvo onu aristokratsku pozu „ma ne, ne pričam ja o tome, ja sve držim u sebi, ne znaš ti kako je meni, to samo ja...“..i onda vas tako maleriše dva sata..a na kraju opet „ali,ne mogu da pričam o tome..“..

Lično, pokušavam da budem konstruktivan, dajem konkretne prijedloge. Ne tako davno sam rekao jednoj poznanici, nakon njene višenedeljne seanse „patetično popodne“ kojom me redovno častila, da me pusti da je dobro izhebem. Ona se zabezeknula. „Ne, zaista tako mislim“, odgovorio sam joj mrtav ozbiljan, „daj mi fino pichqe i ja ću ti riješiti te tvoje probleme“. Dobro, dobio sam šamar, i nekoliko komplimenata pride, ali kasnije je ipak primila k znanju moje argumente. Ja kažem ljudima „hebite se“, od srca im to želeći...hebite se stalno, hebite se više..mislim da su počeli polako da me kapiraju..u početku sam bio čudno posmatran..ali, sada je već znatno bolja situacija..evo, baš sam skoro razgovarao sa jednom djevojkom, nudeći svu toplotu svog srca da ogrijem njenu dušu prehladjenu..kažem joj fino „ti ćeš meni svakako dati prije ili poslije, zašto da čekamo sad, čemu gubljenje vremena“...mislim, moramo ljudi malo da budemo ekspeditivniji i produktivniji..sučim ćemo u svijet, gdje je produktivnost izuzetno cjenjena..eto, i ta Kina, pa Japan, Amerika, Indija, Rusija, Brazil...ljudi su efikasni brate..ne, malo se hebemo, vidim ja belaj..valjalo bi osnovati neko udruženje, pokret štaviše..koji će praktično prezentovati ove humane stavove..ja se odričem unaprijed funkcije- biću samo obični aktivista..preuzimam na sebe pet dnevno..volio bih ja da mogu više, ali ne merem...valjda će se dobrih ljudi naći, da pripomognu..i da krenemo da mjenjamo svijet..što bi rek`o Lenon, „give pica the chance“ ;)

Jedno od fundamentalnih pitanja ljudske egzistencije svakako je pitanje izbora između psa i mačke. Odluka koja se jednom povodom ovog izbora donese trajno determiniše samog cjenjenog birača. Naime, ukoliko se ovdje, ne daj Bože, pogriješi- popravnoga nema. I zato- nemojte nikada izabrati psa. I ne samo u slučaju ako je riječ o dilemi pas-mačka. U svakom izboru u kojem participira i pas- obavezno izaberite njegovog izbornog konkurenta. Evo i nekoliko razloga.
Prvo, najveća je zabluda da je pas čovjekov najveći prijatelj. To je ordinarna glupost- svi znaju da je čovjekov najveći prijatelj Kosig Dunav osiguranje. I ne samo da nije najveći- pas čovjeku uopšte nije prijatelj, naprotiv! Pas je čovjekov krvni neprijatelj. On mu nikad neće oprostiti što ga je porobio. On samo vreba dobru priliku da ga ujede iz prikrajka. Na ovom mjestu osjećam potrebu da riječ-dvije prozborim i o pasjem psihološkom profilu. Najjednostavnije rečeno, psa odlikuje permanentna frustracija- on je izgubio slobodu, izdao je svoju vučju sabraću da bi postao čovjekov rob. Zbog toga, on mrzi i čovjeka i vuka. Mržnja prema čovjeku dolazi mu iz prezira i ponižavanja istovremeno, a mržnju prema vuku podgrijava strah i zavist. Kao biću mržnje, psu preostaje jedino da dobije bjesnilo i da nekoga zarazi. Zbog te stalne frustracije, pas je impotentan da učini bilo šta kreativno- on zanemaruje svoj intelektualni razvoj, ne konsultuje priznate autoritete i izbjegava naučne rasprave. Tako, odlikuje ga samo destruktivnost- ili, kao što je pomenuto, ujeda nekoga, ili osušuje drvo. U međuvremenu, dodatno iscrpljuje ionako redukovane rezerve svjetskog prehrambenog fonda.
Drugo, čovjek prema psu osjeća iskrenu i pot